„Pesma o keruši“ jedno je od najpoznatijih dela ruskog pesnika Sergeja Jesenjina. Kao centralni motiv javlja se materinstvo, tema kojom su se bavili mnogi književnici. Međutim, „Pesma o keruši“ prilazi ovoj temi na drugačiji način, iz ugla jedne keruše koja je izgubila sedmoro štenadi. Iako se radi o životinji, pesnik ne potcenjuje njen bol, shvata ga i gotovo izjednačava sa bolom čoveka.

Na početku pesme, Jesenjin slika ambijent u kome se rađaju mladunci. On je krajnje idiličan, u skladu sa majčinskim osećanjem. Keruša liže mladunce i doji ih. Svesna je svoje dužnosti i obavlja je strpljivo i nežno. Kada se boja večernjeg neba izjednačila sa bojom dlake mladunaca, nastaje preokret. Sve životinje traže zbeg. Spremaju se na počinak i traže što udobnije mesto. Gotovo savršena seoska slika pred smiraj dana pada pred licem tmurnog seljaka. On stavlja očigledno nepoželjnu mladunčad u džak i oni iz toplog majčinog okrilja dospevaju u mračnu vreću iz koje više nije bilo povratka. Njihov život trajao je koliko i jedna obdanica. Život koji odgovara leptiru, a ne psu.

,,,

Keruša je trčala vođena majčinskim instinktom. Provela je kratko vreme uz svoju štenad, ali čak je i taj jedan dan bio dovoljan da ih bezgranično zavoli. Ispunjena je strahom, ali i dalje trči kroz mrklu noć. Jedini saputnik joj je mesec koji obasjava put bez povratka. Kada ga je ugledala kako se žuti na nebu, učinilo joj se da joj se to osmehuje jedno od njenih kučića. Ipak, nebo nije mogla da dohvati. Pokušala je da ga dozove i zavijala je glasom očajnika. Tada je i mesec nestao, te je keruša ostala sama. Nestalo je zvukova, a onda i slika. Njene su se oči skotrljale niz sneg, a srce je prestalo da kuca od bola.

 

Iako se u nazivu ove pesme pominje keruša, svakom čitaocu je jasno da je ona samo simbol za sve majke ovog sveta, bile one u ljudskom ili životinjskom obličju. Tuga je svuda ista, uprkos različitim imenima koje joj ljudi daju. „Pesma o keruši“ je univerzalna himna o majčinskoj bezgraničnoj ljubavi.