СТАРАЦ И МОРЕ

Од најранијег свог постанка човек и природа су упућени једно на друго. Као пријатељи и неодвојиви део целине, али и као крвни непријатељи, подмећући једно другом ногу, понекад се поштујући, понекад мрзећи, уништавајући једно другом творевине. У кратком роману “Старац и море” Ернеста Хемингвеја човек и природа су противници у борби којој се не зна победник до самог краја.

Сантјаго је старац на ком је природа оставила трагове који се ничим не бришу. Нити бледе. Он живи на обали мора и прехрањује се риболовом. То је једини посао који је икада радио и који зна. Његова целодневна изложеност сунцу створила је на његовом лицу прво опекотине, а потом и туморне флеке. Потом су ужад оставила ожиљке на његовим рукама, који нису имали времена да зарасту, јер су се изнова усецали свакога дана. Сантјаго је био скроман, омиљен у насељу, мада усамљен. Волео људе, као и они њега. Током деценија дугог бављења риболовом учествовао је у хватању две рибе гигантског раста. Никада није сам победио таквог непријатеља, али је заједно с другима славио успех.

А, шта се деси када се уморни и болесни старац нађе сам на пучини у старом чамцу и угледа рибу какву није умео ни да замисли. Она је јака, он слаб. Она је брза, он не може да весла брзином којом она плива. Риба је у напону снаге, он у сумраку живота. Она се батрга и отима, он нема снаге у рукама, већ крвавим и с ожиљцима из неких претходних битака. Тада човек улаже све што има да се покаже достојним противником: искуство, знање, стрпљење, лукавост… Хранећи се сировим делфином и кратко одмарајући, борио се стари Сантјаго попут лава, који му је долазио у сан. Симболом снаге на копну. Море и риба су такође снажни симболи. Две супротстављене силе, рибар и риба. Човек и природа. И дуго, дуго траје њихово надмудривање. И борба. Сунце излази и залази, све се дешава испочетка, а стари рибар неуморно попуста и затеже конац. Сантјаго није пристајао на пораз и дрско је одбијао да призна немоћ, истрошен, сам… Ушао је у битку несвестан тешкоће која га очекује, али га је риба задивила својом величином и снагом. Противник вредан поштовања. Тако се Сантјаго и односио према њој. Зато је и победа била слађа. Непријатељ је савладан.

И тек што је одахнуо, опет све испочетка. Сада је ваљало сачувати плен од напасника. Кидисале су на њега морске немани, бориле се за његов улов. Откидали за себе залогај, па повећи комад, а он је ударцима весла бранио оно што је једном већ освојио у борби. Прво је ратовао  да освоји, а потом да сачува.

И успео је. Тако је изгледало у први мах. Донео је на обалу велико парче највеће рибе коју су присутни икада видели. Сам је победио. Борио се по цену живота, извојевао победу. Па зашто онда његова срећа није била потпуна? Ниједна победа није само победа, без труна пораза. Никада ништа није потпуно, увек у човеку постоји делић сумње да је могао и више да постигне…Битка између човека и природних сила се наставља!